Да не постоји лаж
Шта би истина радила заувек сама
Да ли би и даље имала потребе
Да убеђује све да верују у њу
Или би се опустила и олењила
Постала досадна и предвидива
Сумњајући све више
Да негде можда постоји
И нека друга истина
Да не постоји киша
Шта би кишобрани радили заувек сами
Да ли би стрпљиво чекали
У мраку неког ормана
Надајући се облацима
Надајући се ветру
Тражећи некога
Ко уме да иза кишних капи сакрије сузе
Да не постоје образи
Шта би сузе радиле заувек саме
Да ли би престале да теку
Или би се држале за трепавице
Не знајући где да оду
Гледајући и лево и десно
У нади да ће наћи неки други пут
Да стигну до усана
Да не постоје пољупци
Шта би усне радиле заувек саме
Да ли би служиле за грицкање ноктију
Смејале се
Звиждале
Пућиле се
Узалудно тражећи начин
Да пољубе себе саме
Да не постојиш ти
Да не постојим ја
Шта би љубав радила
Заувек сама?
Одакле мени у џепу ветар
Који је мрсио твоју косу
Неколико каменчића
Које си бацала иза себе
Говорећи да ћеш тако лакше наћи
У повратку пут до куће
А врапци их неће појести
Одакле мени мали комад папира
На коме си написала
Волим те
И твоја слика
Из времена када си волела да гледаш
Како опада лишће
Када си волела да газиш по њему
Одакле мени у кутији од шибица
Мало песка са замка
Који си сама саградила
И у коме сам те
Принцезо
Пољупцем пробудио из сна
Одакле мени снови пуни твојих речи
И гомиле реченица
Које ти причаш само мени
Одакле мени то да никада не касним
На састанке са тобом
Јер ти увек долазиш раније
Одакле мени глупа навика
Да ти никада не кажем
Ја те волим
Само због тога што знам да знаш
А мени је тешко да те речи изговорим
Одакле мени девојка
Која се осмехне увек када ме види
И каже ми само једно ћао
Које значи и волим те
И драго ми је што си ту
И пољуби ме
И буди близу мене
И лепо је што си баш ти мој
Одакле мени сањалица
Одакле мени неко ко не уме да свира
Али чији је сваки покрет
Чија је свака реч песма
Одакле мени ти?
Тако нестварне
Њене очи
Које су ме изненадиле
Тако недвосмислен
Њен осмех
Који ми је наредио да станем
Тако неопрезан
Ја
Који сам дозволио да ме зароби
Њена љубав.
Понекад дођеш
Кажеш тек две-три речи
Довољно да ме срушиш
Лако
Као кулу од карата
И одеш
Понекад те данима нема
И није те брига да ли ми недостајеш
Да ли те требам
Да ли ме болиш
Понекад дођеш
Будеш тако страна
Сломиш ми срце
И нестанеш
Понекад ми украдеш осмех
Вратиш ми сузе
И изгубиш се
Тако да те је немогуће наћи
А ја могу да престанем да те волим
И умем
И хоћу.
Ти птицо
Што немо стојиш на вратима
Старе оронуле куће
Скупи мало храбрости
Уђи унутра
Видиш
Ту је само једна столица
Прекривена дебелим слојем прашине
И једна постеља
На столици је седео чувар
Већ дуго је мртав
Чувао је љубав
Која још увек спава y постељи
Сувише дуго
Сувише чврсто
Пробуди је својом песмом
Време је да се врати.
Заборави ме
Јако
Толико јако да ти утрну усне
Да никада више не будеш могла
Да ми кажеш
Да ти се вратим
Заборави ме
Још јаче
Толико јако да ти утрну очи
Да никада више не будеш могла
Кадa ме погледаш
Да приметиш да ли сам срећан или не
Заборави ме
Најјаче
Толико јако да ти утрне срце
И да сада када више нисам твој
Никада ни не покушаш
Да заволиш неког другог.
Потекле су одједном
Ни сама нисам знала разлог
Али сузе су биле ту
Падале су ми у крило
Остављајући за собом мале
Једва приметне кружне трагове
На хаљини
Покушала сам
Узалуд
Уместо да се смирим
Осећала сам се све лошије
Тмурно парче неба
Које сам могла да видим кроз прозор
Само је повећало моје нерасположење
Плакала сам све јаче
Без разлога
Нисам га више волела
После година љубави
Открила сам да је све време имао другу
То што сам пружила све
Њему је значило ништа
Било ми је драго
Што сам сазнала
Какво је ђубре
И била сам срећна када је отишао
Поред свега тога
И даље сам плакала
Нисам желела себи да признам
Да га један мали део мене
Још увек очајнички воли
И жели да се врати
Крила сам од себе
Да бих прешла
И преко највеће лажи
Само да је опет поред мене
Сузе су полако нестајале
Када је зазвонило звоно на вратима
Отворила сам их и ту је стајао он
Са изразом кајања на лицу
Рекао је
Да жели да се врати
Да нам поново буде лепо као пре
Затворила сам врата без речи
Овога пута је ово била моја победа
И када сам чула његове кораке
Како се губе и постају све тиши
Поново сам почела да плачем.
Довели су ме у собу
Прете и непрестано понављају
Да ионако већ све знају
Да нема сврхе да било шта кријем
Резултат ће бити исти
Још једна непроспавана ноћ
Испитују користећи хирушке инструменте
Воду и струју
Нуде пријатељство
Уколико не изоставим ни један битан детаљ
Постају нервозни
Лицитирају са неколико доживотних робија
И самицом
Без права посета
У нади да ме сломе
Прелиставају закон
Обећавају договор са тужилаштвом
Статус сведока
Новац на рачуну у банци по мом избору
И потпуну промену идентитета
Исто место
Падају на колена
И моле ме
Да издам љубав.
Са хиљаду обичних речи
Могао бих да ти опишем
Хиљаду необичних ствари
Од хиљаду кишних облака и једног сунца
Могао бих да ти направим
Хиљаду и једну дугу
Са хиљаду чаробних штапића
Могао бих да изведем хиљаду чаролија
Намењених теби
Од хиљаду цветова
Опио бих те са хиљаду мириса
Хиљаду неостварених снова
Претворио бих за тебе
У хиљаду остварених јава
Хиљаду лоших тренутака
Заменио бих за највише искрених осмеха
Хиљаду неоткривених падалица
Претворио бих у бар хиљаду
Испуњених жеља
Хиљаду твојих тајни
Чувао бих
На хиљаду пута скровитијем месту
Хиљаду пута опрезније
Хиљаду пута више
Него моје
Од хиљаду карата
Могао бих да направим кулу
Која би те штитила
Од хиљаду страшних змајева
Од само једног слова
Могао бих да створим хиљаду песама
Које би ти рекле
Да хиљаду пута хиљаду пута хиљаду
Других
Мени нису ти.
Сањива и раздрагана
Понекад раздражљива
Када се пробуди пре свитања
И устане на леву ногу
Колебљива и несигурна
Увек неустрашива и храбра
Непобедива и јака
Када је изазову
И када прете онима које воли свим срцем
Лепршава и разиграна
Понекад ћутљива
Увек насмејана
Различита и потпуно загонетна
Тајанствена
Недокучива и нерешива
Опрезна да понуди кључ својих осећања
И својих надања
Занимљива и потпуна
Смела
И само понекад рањива и уплакана
Нестрпљива и тврдоглава
И кад не иде по ономе што је зацртала
Само понекад љута
Неупоредива
Непоновљива и неизлечиво романтична
Слатка и несташна и гласна када се смеје
И даље дете
Које раширених очију гледа цео свет
Паметна и лепа
Ружна кад је намрштена
Шармантна
Увек чаробна и заводљива
Окретна и весела и атрактивна
Строга и блага
Неодољива и нежна
Права дама
Права девојка
Права жена
Сасвим моја
И ја сасвим њен.
Прави
Истовремено искрен
Истовремено најлепши
Истовремено нестваран
Најстварнији осмех на целом свету
Састоји се од лица и усана и зуба
И среће и наде и највеће радости
Радост
Толико велика да је најрадоснија
Састоји се од среће
Пољубаца и јаког загрљаја
И срца које се отима и бори
Из петних жила желећи
Да искочи из груди
Срећа
Најсрећнија од најсрећније среће
Састоји се од разумевања
Подршке
Љутње и помирења
И путева
Који нам се после
Безброј безброја километара лутања
И препрека
У једном тренутку споје
Загрљај
Јак
Најјачи
Најзагрљајнији
Толико да сломи и најмању кост у телу
Истовремено најнежнији
Да може да те учини целом и нерањивом
Састоји се од четири руке
Два тела
И једне жеље
Пољубац
Састоји се од усана и жмурења и ватре
Сигурности у препуштању себе
Осећања и сазнања да неком припадаш
И два срца која постају једно
Од осмеха и загрљаја
Пољубаца и наде и разумевања
И свега што заједно нисмо открили
Да постоји у нама
И између нас
Састојимо се ти и ја
Од тебе и мене
Састојимо се ми
Од нас двоје
Састоји се љубав.
Немој више да се љутиш
Немој
Бар на један трен
Остало је пуно неиспричаних прича
О стварима
О којима не причамо никада
И о којима још пуно пута нећемо причати
Остало је пуно скривених погледа
И тренутака
Које ћемо провести
Откривајући нас
Немој више да се љутиш
Још увек о теби знам тако мало
А желим да ми кажеш
Које су боје твоји снови
Која је твоја тајна реч
Шта си желела да будеш кад порастеш
И да ли си голицљива
Немој више да се љутиш
Још се наше жеље
Нису нерасплетиво уплеле
Са нашим чекањима
Још не знамо колико смо различити
И на колико начина допуњујемо
Ти мене
И ја тебе
Немој више да се љутиш
Ни пролеће се не љути на лето
Ни лето на јесен
Ни јесен на зиму
Немој ни ти на мене
Немој више да се љутиш
Остали су змајеви
Које треба заједно да пустимо да лете
Највише
Све док имамо бесконачни чаробни канап
Који никада не може да се истргне из руку
Немој више да се љутиш
Недостају ми наша дружења
Да те гледам када причаш
Да те слушам када ћутиш
Немој више да се љутиш
Немој
Бар на један трен
Бар на један дан
Бар на једно заувек.
Да не постоји
Измислио бих брод
Којим би двоје сами могли
Да оплове сва мора
Све океане
Сва језера и све реке
Са једром
Које би могло да ухвати довољно ветра
Да се стигне до краја света
Које би могло да ухвати довољно снова
Да се може сањати отворених очију
До краја живота
Да не постоји
Измислио бих бицикл за двоје
Којим би било могуће возити свим путевима
И увек застати тамо
Где почиње пролеће
Да не постоји
Измислио бих балон
Са довољно места у корпи
Само за двоје
Којим би било могуће полетети високо
Расхладити шампањац у облацима
И са чашом у руци
Наздравити целом свету
Чекајући излазак сунца
Да не постоји
Измислио бих улицу
Довољно широку за двоје
Којом би прошетали једно крај другог
Држећи се за руке
Да не постоји
Измислио бих јастук
За рат удвоје
За шапутање удвоје
За спавање удвоје
И за буђење удвоје
Да не постоји
измислио бих пољубац за двоје
Онај који уме да заустави дах
Који уме да заустави време
Који учини да срце почне да куца
Брзином
Већом од брзине светлости
Да не постоји
Измислио бих љубав
Само за нас
Двоје.
Ја сам заиста слеп
Мада не баш толико
Да не бих могао да видим
Твоје лице
Ја сам заиста глув
Мада не баш толико
Да не бих могао да чујем
Твој плач
Ја сам заиста нем
Мада не баш толико
Да не бих могао да кажем
Ја те волим.
Киша
Пада без престанка
Ритам капи подсећа ме
На ритам откуцаја твог срца
Ритам нашег дисања
Ритам твојих посебних додира
И ритам наших тела
Све док не престане да пада
А онда поново
Призивамо кишу.
Кормило и светионик и олуја
Брод и једро и капетанов дневник
Океан и сирена и звезда
Што живи у мору
Сањарење и радост и нада
Проблем и загонетка и кључ
Брзалица и питалица и ребус
Слова и стихови и риме
Ноте и мелодија и глас
Лудост и глупост и шала
У којој је зрнце истине
Пут и препреке и циљ
Лаж и обмана и кајање
Лутање и губљење и трагање
Узнемиреност и ишчекивање и стрепња
Одустајање и двоумљење и решеност
Одлука и залет и скок
Висина и понор и лет
Храброст и пркос и вера
Освајање и предаја и поверење
Љутња и прекор и помирење
Реч и додир и шапат
Јутро и вече и време које је стало
Поноћ и изгубљена стаклена ципела
И чаролија која не престаје да траје
Лепршавост и немарност и сета
Насамареност и лаковерност
И отрежњење
Срећа и непролазност и вечност
Почетак и оно што долази између и крај
Зла вештица и принцеза и добра вила
Сидро и бескрај и љубав
Си моја ти
Буди ту
И остани.
У познатом
Буди она нерешива загонетка
Која одговорима
Затвара нека будућа питања
Која зна да за праве речи
Не постоји погрешан тренутак
Коју желе и којој завиде
У пролазу
Буди она која пролази крај свега
И крај свих
Која зна да путокази показују правце
Којима никако не треба поћи
Која користећи сазвежђа
И детелину са четири листа
Увек сама бира свој прави пут
У данима
Буди она
Којој ништа никада не заклања Сунце
Која зна да киша пада
Само када размаженим облацима
Није по вољи
Којој ветар уме да најлепше замрси косу
Која једина зна да растави
И поново састави дугу
У ноћима
Буди она коју не може сакрити мрак
Која прича са Mесецом бришући му боре
Док поново не постане млад
Којој се обриси тела
Јасно оцртавају
Испод хаљине саткане од светлости
У времену
Буди она која се не заборавља
Она која зна више од једног начина
Да заустави пролазност
Мерећи минуте дубином свог погледа
Никада не марећи за пре
Ни за сада
Ни за после
Крај мене
Ти
Буди само ти.
Све моје лажи
И само понеку моју истину
Све моје звазде падалице
Све моје снове
Све моје наде и све моје жеље
Све моје сузе
И само понеку моју радост
Све оно што сам волео
Све оно што волим
И све оно што ћу волети
Све моје страхове
И само понеку моју храброст
Све моје поразе
И само понеку моју победу
Све дане који су прошли у чекању
И све оне дане који су прошли
А да нисам ни знао како
Све оне људе којих се више не сећам
А који су ми некада тако пуно значили
И све оне људе
Које никада нећу ни упознати
Све што сам радио
Све што радим
И све што никада нећу ни покушати да радим
Јер се бојим неуспеха
Све моје ненаписане песме
О твом осмеху
О твојој коси
О твојим очима
О твом лицу
О теби самој
Све моје године
И себе
Мењам
За твоје срце.
Да желиш да причаш
Слушао бих
Да желиш да ћутиш
Ћутао бих са тобом
Да ти је хладно
Наговорио бих сунце
Да сија само за тебе
Да ти је вруће
Замолио бих ветар
Да те узме за руку
Да желиш да разумем
Разумео бих
Део који недостаје
Да би била сасвим срећна
Нашао бих
И када ниси у праву
Попустио бих
Да си високо
Полетео бих
Да си далеко
Дошао бих
Док не схватиш да сам ја
Онај кога тражиш све ово време
Чекао бих
И да ме не питаш да ли те волим
Признао бих
Да нисам твој
Постао бих.
Када безброј дана прође у лутању
И сваки изабрани пут
Изгледа као да је прави
Док његов крај не заврши у слепој улици
Коју су заборавили да назову
Именом неког хероја
Док сви са немирном чежњом
Буду гледали у небо и звезде
Јер су им старији некада давно рекли
Да људи не могу да лете
И да само птице имају крила
Десиће се
Да на пола туђег пута
Грешком додељеног мени
Станем
Одбијајући оно што сви очекују
Спакујем у торбу компас
Секстант
Неколико снова
Које одувек сањам и на јави
Полуостварене жеље
За које преостане места
И кренем у потрагу
За мојим Златним руном
И мојом чаробном лампом
Спреман
За нове ожиљке и изгубљене битке
Залутаћу
Бићу заведен
Преварен
Опљачкан превише пута
Знам
Одустаћу и наставићу поново
И за инат
Наћи ћу пролаз
Кроз седам непрегледних шума
Управљајући се само маховином
И песмом цврчака
И када препловим свих пет океана
И пет пута толико мора
Уз помоћ полуисправног секстанта
И неисправног компаса
Одсањам све снове
Сакупим брдо нових и неостварених жеља
И сиђем на обалу
Ја ћу везати своје руке
Правим морнарским чвором
Око тебе
И не пуштам те никуда
Не пуштам те никада
Из мог загрљаја.
Ако нађемо време
Да не тражимо увек разлоге против
Да верујемо да наша срећна звезда
Има план за нас
Само га је тренутно негде затурила
Да неуспесима од јуче
Не армирамо дебеле зидове
Испред себе сутра
Да застанемо
Слушамо говор лишћа у јесен
Шапутања пахуља када дође зима
Да сачекамо нови дан грлећи рукама
А у ствари грлећи свиме што нас чини
Неког коме припадамо и ко припада нама
Ако нађемо време
Да наше гласне жице изговоре хоћу
Уместо нећу
Уместо плашим се и шта ће рећи свет
И не пустимо да нас вода носи
И удара о обале док се не сломимо
Научимо да не изговарамо лаж иако боли
Да имамо само једно лице
Да узмемо маказе и круг у ком се вртимо
Пресечемо на било ком месту
Да све не премеравамо до бесвести
Да научимо нове кораке и заплешемо
Ако нађемо време
Да закачимо љуљашку
О срп младог месеца
И заљуљамо се до Млечног пута
Да узмемо четкицу
Највећи папир који постоји
И воденим бојама обојимо нашу срећу
Не водећи рачуна о ивицама
Да назовемо ствари правим именима
Да дозволимо
Да наша лица блистају од среће
Да не слушамо шта причају они
Који су паметнији кад не отварају уста
Да затворимо очи
Да би се чули и видели и осетили јасније
Нађимо време
Да нађемо ти мене
Ја тебе
Срешће нам се осмеси
Срца ће нам се препознати
Заволећемо се
И постаћемо једно.